Sat na terasi

Zovem se Marko. Imam pedeset godina i nikad nisam mislio da ću završiti ovde.

Sedim na ivici kreveta u stanu koji miriše na vanilu i nešto slatko, nešto što ne mogu da imenujem. Plahte su zgužvane. Sat na noćnom ormariću pokazuje 3:47 ujutro. Sa leve strane, ispod belog prekrivača, nazire se oblik Ane. Dvadeset jedna godina. Studentkinja arhitekture. Diše lagano, kao mačka koja sanja. Sa desne strane, Mila. Dvadeset tri. Završava master iz psihologije. Njen dah je dublji, ritmičniji, kao talas koji se povlači.

Ne znam kako sam dospeo ovde. Znam, naravno, ali ne razumem. Postoji razlika.

Bio sam na proslavi kod prijatelja. Nekog iz studentskih dana. Nisam hteo da idem. Mrzim te večeri gde ljudi pričaju o deci i penzijama. Ali otišao sam. I tamo su bile one. Dve devojke koje su se smejale preglasno, pile previše vina i gledale u mene kao da sam pitanje koje treba rešiti.

Ana je prišla prva. Plava kosa, ošišana do ramena. Oči boje meda. Nosila je crnu haljinu koja je otkrivala više nego što je skrivala. Naslonila se na zid pored mene i rekla: „Ti izgledaš kao neko ko zna šta hoće."

Nisam znao šta hoću. To je bio problem.

„Ponekad," rekao sam.

Ona se nasmejala. Zubi su joj bili beli i savršeni. „Ponekad je dovoljno."

Mila je došla kasnije. Tamnija, sa kovrdžavom kosom i naočarima koje nisu skidale. Pogledala je Anu, pa mene, pa opet Anu. Nisu rekle ništa. Samo su klimnule glavama, kao da su se dogovorile pre nego što su ušle u prostoriju.

„Hoćeš li da izađemo?" upitala je Ana.

„Napolju je hladno," rekao sam.

„Nije napolje," rekla je Mila. „Napolje odavde."

Izašli smo. U njen auto. U njen stan. I evo me.

Pokušavam da rekonstruišem veče. Delovi su mutni. Vino. Muzika. Dodiri. Ana je imala ruke koje su znale gde da stanu. Mila je imala glas koji je šaputao stvari koje nisam čuo godinama. Ali nije samo to. Nije samo seks. Bilo je nešto drugo, nešto što ne mogu da uhvatim.

Ana se pomerila u snu. Noga joj je prešla preko moje. Koža topla, glatka. Mila je okrenula glavu na jastuku. Otvorila je oči.

„Ne spavaš," rekla je. Glas hrapav od sna.

„Ne mogu."

„Razmišljaš."

„Uvek."

Nasmejala se tiho. „Znam. Osećam to. Kako ti mozak radi. Kao motor koji ne može da se ugasi."

Okrenula se na bok. Naočare su bile na stolu. Bez njih, oči su joj izgledale veće, ranjivije. Podigla je ruku i dodirnula moj obraz. Prsti hladni.

„Šta misliš?" upitala je.

„Da li ovo ima smisla."

„Ima," rekla je. „Ili nema. Smisao nije poenta."

„Šta je poenta?"

Nagnula se i poljubila me. Lagano. Usne su joj mirisale na mentu i jutro. „Poenta je da osetiš nešto što nisi osetio dugo."

Nije pogrešila.

Imam pedeset godina. Razveden. Ćerka od dvadeset tri godine, iste godište kao Mila. Ne vidim je često. Posao mi je dosadan. Život mi je postao niz navika koje sam stekao da bih preživeo. Jutarnja kafa. Večernji viski. Vikendi u kojima gledam serije koje me ne zanimaju.

A onda su one ušle.

Ana se probudila. Protegnula se kao mačka. Pogledala je Milu, pa mene. Nije delovala iznenađeno što smo budni.

„Dobro jutro," rekla je. „Ili dobro veče. Šta je već."

„Tri je ujutro," rekao sam.

„Onda je dobro jutro." Sela je i prekrila grudi plahtom. Nije iz stida. Više iz navike. „Gladna sam."

„Uvek si gladna," rekla je Mila.

„I ti si uvek gladna. Samo ne priznaješ."

Pogledale su se. Taj pogled. Kao da su razgovarale bez reči. Osetio sam se kao stranac u sopstvenom životu. Kao da gledam film o nekom drugom.

„Hoćeš li da ostaneš na doručku?" upitala je Ana.

„Nisam siguran da..."

„Ostani," rekla je Mila. Nije bilo pitanje.

Ostao sam.

Sada sedim u njihovoj kuhinji. Mala, uredna. Biljke na prozoru. Magnet za frižider sa natpisom „Ovo nije plan, ovo je avantura." Ana pravi kajganu. Mila kuva kafu. Obe su u pidžamama. Ana u staroj majici i boksericama. Mila u dugoj, pamučnoj spavaćici koja joj pada do kolena.

Gledam ih i pokušavam da shvatim šta se desilo.

„Imaš ćerku," rekla je Mila. Nije bilo pitanje.

„Da."

„Koliko godina?"

„Dvadeset tri."

Ana je zastala sa viljuškom u ruci. „Isto kao Mila."

„Znam."

„Da li je to čudno?" upitala je.

„Jeste."

Mila je sipala kafu u tri šolje. Stavila je jednu pred mene. „Da li je to loše?"

„Ne znam."

„Nije," rekla je Ana. „Samo je drugačije. Sve je drugačije kad pređeš četrdesetu."

Nasmejao sam se. „Otkud ti znaš?"

„Čitala sam. I gledala sam svog oca. On je u tvojim godinama. I isto tako izgubljen."

„Nisam izgubljen."

„Jesi," rekla je Mila. „Ali to je u redu. Svi smo izgubljeni. Samo se neki bolje pretvaraju."

Kajgana je bila savršena. Kafa jaka. Sedeli smo za malim stolom i jeli u tišini. Povremeno bi se pogledale i nasmejale. Kao da su znale nešto što ja ne znam.

„Šta hoćete?" upitao sam.

Ana je podigla obrve. „Konkretno?"

„Generalno. Zašto ja? Zašto sada?"

Mila je odložila viljušku. Skinula je naočare i protrljala oči. „Zato što si ti. Zato što sad. Nema dubljeg značenja."

„Uvek ima značenje."

„Ne," rekla je. „Ponekad stvari samo jesu. Ponekad se dvoje ljudi sretnu i desi se nešto. I to je sve."

„Ali vas je troje," rekao sam.

Ana se nasmejala. „Matematika ti nije jača strana, je li?"

„Šalim se."

„Znam." Ustala je i pokupila tanjire. „Ali ozbiljno. Ne tražimo ništa od tebe. Ne tražimo vezu. Ne tražimo novac. Ne tražimo da nam promeniš život. Samo..."

„Samo šta?"

„Samo želimo da osetimo nešto stvarno," rekla je Mila. „I ti osećaš isto. Znamo."

Nisam mogao da poreknem.

Gledam ih sada. Ana pere sudove. Mila sedi prekrštenih nogu na stolici i pije kafu. Svetlost jutra polako prodire kroz prozor. Grad se budi napolju. Automobili. Ljudi. Običan život.

A ja sedim ovde, u stanu dve devojke koje su mogle da mi budu ćerke, i osećam se življe nego u poslednjih deset godina.

To je zastrašujuće.

„Dođi večeras," rekla je Ana ne okrećući se.

„Ne znam da li mogu."

„Možeš," rekla je Mila. „Pitanje je samo da li hoćeš."

Pogledala me je. Oči su joj bile mirne, sigurne. Znala je odgovor pre nego što sam ga izgovorio.

„Hoću," rekao sam.

Ana se okrenula i nasmešila. „Onda ćemo te čekati."

Izašao sam iz stana u 5:30 ujutro. Vazduh je bio hladan, mirisao na kišu i asfalt. Stajao sam na ulici i gledao u prozor na trećem spratu. Svetlo se ugasilo.

Okrenuo sam se i krenuo kući.

Ali nisam otišao. Ne skroz.

Nešto me je zadržalo. Nešto u meni što je htelo da ostanem, da trčim nazad, da pokucam na vrata i kažem: „Ne mogu da čekam do večeras."

Ali nisam.

Pedeset godina je naučilo da čekam.

Problem je što nisam siguran šta čekam. Ili ko čeka koga.